U se – i u svoje kljuse

Povremeno čitanje komentara na ove tekstove loša je navika kojom su me odnedavno zarazili neki prijatelji. Ima tu svega, u rasponu od verovatno ne baš sasvim zasluženih pohvala do, nadam se, još nezasluženijih kritika i uvreda. Nađe se i zanimljivih opaski. U svakom slučaju, iskustvo poučno i traumatično. Elem, u komentaru na jedan od svojih februarskih tekstova pročitao sam interesantnu ocenu. Očito rezigniran ishodom tek završenih predsedničkih izbora, jedan čitalac je napisao nešto u stilu – sve je to što govorite uglavnom tačno i istinito (mislim da se radilo o kritici kampanje straha i pokušajima da se predsednički izbori naknadno predstave kao referendum o bezuslovnom pristupanju Evropskoj uniji), ali zašto to niste tako jasno rekli ranije, nego tek sada, kada je sve završeno.

Strogo gledano, čitalac nije bio u pravu. Kao prvo, nikada nije «sve završeno». Kao drugo, pošteno govoreći, dosta oštro sam govorio i ranije. Treće, ne mislim da analitičar, pogotovo usred predizborne kampanje, treba otvoreno da agituje za ovu ili onu opciju – a što, opet, nipošto ne znači da ne treba da ima svoj stav, ili da, po principu «svi su dragi», mora da se klanja na sve četiri strane, mehanički raspodeljujući pohvale i pokude levo i desno. No, uprkos svojoj formalnoj netačnosti, pomenuti komentar mi je pomogao da osvestim, odnosno da se podsetim na jedan važan politički i socijalno-psihološki princip koji deluje svuda oko nas i koji, baš zato što je tako sveprisutan, obično ostaje neprimetan i nedovoljno upada u oči.

Jeste li nekad razmišljali zašto je, ne računajući one direktno pogođene, tako malo ljudi 1989. bilo javno protiv Miloševića, ili 2001. protiv DOS-a? Zašto je tako mizerno malo tzv. pravnih stručnjaka i analitičara 2002. javno osudilo izbacivanje iz parlamenta čitave – i to najveće – poslaničke grupe i zašto su glasovi protiv vanrednog stanja 2003. bili tako tihi? Zašto su se do pre godinu dana u srpskoj javnosti i srpskim medijima retko čule kritike na račun NATO pakta i zašto je doslovno do juče Evropska unija imala status svete krave, a njeno problematizovanje bilo tretirano kao ozbiljan siptom političke nepameti i «samoizolacije» iz kruga društvene elite?

Na um odmah padaju sitni interesi, strah i cenzura, ali to je samo deo objašnjenja. Naravno da je vrlo često reč o interesu i strahu, no, problem je ipak malo složeniji. Radi se o jednom kompleksnom mehanizmu koji je satkan od mešavine uverenja, navike, interesa, inercije i oportunizma. Kao i prirodnoj ljudskoj sklonosti da se malo izmakne pred elementarnom nepogodom, odnosno, da se priključi i prikloni onome što liči na pobedničku političku bujicu. Sem ako niste baš mazohista ili egzibicionista, veoma je teško plivati protiv dominantne struje i «duha vremena». I zato je mnogo lakše i prijatnije poverovati u to da se zaista veruje u ono u što nam, zapravo, odgovara da verujemo. Ili da se, pod izgovorom kako «to nije naša stvar», pred aktuelnom lavinom malo uklonimo, a svoje neslaganje odložimo za bolja vremena.

U Srbiji već godinama deluje prećutni savez, takoreći «sveta alijansa» medija, elite i tzv. struke oko neupitnosti i bezalternativnosti srpskog evropskog kursa. Čak ni oko teritorijalnog integriteta, nečeg što bi u svakoj iole normalnoj zemlji bilo naprosto podrazumevano, nema ni približno tolikog konsenzusa.Vi u Srbiji imate najmanje jednu ozbiljnu stranku (plus još nekoliko manjih) koja misli da je teritorijalni integritet zemlje manje bitan od viznih olakšica i evropskih integracija, a nemate doslovno nijednu koja bi, na primer, bila otvoreno protiv ulaska u EU.

Na nekim medijima – kažem «nekim» samo zato što ih je, nažalost, više od onog jednog na koji ste svi odmah pomislili – dakle, na nekim medijima ovaj evroentuzijazam poprima obrise pravog fanatizma i evro-histerije. I to čak i onda kada ulog nisu ovako važni, da ne kažemo baš istorijski izbori.

Treba biti pošten i priznati da su Hrvati imali daleko veći konsenzus oko Prevlake (Krajinu, Knin i Vukovar da i ne pominjemo) nego mi oko Kosova. A Prevlaka je ipak samo jedna gomila kamenja na ulazu u Boku Kotorsku. Na svom «evropskom putu» Hrvati gotovo da nisu imali veću prepreku od Ante Gotovine i poneke gorke pilule u odnosima sa susednom Italijom i Slovenijom. Pa opet njihovi mediji imaju deleko objektivniji, nijansiraniji, kritičkiji i inteligentniji stav prema Evropskoj uniji nego što je to slučaj u današnjoj Srbiji. I nisam primetio da se njihova državna televizija reklamira kao medijski servis «evropske Hrvatske».

Ali narodu je, kaže se, potrebna neka ideja, neki pozitivan cilj, nešto u šta će verovati i ka čemu usmeravati svoje težnje. Priznajem da tu ima izvesne istine i zato, evo, kao programsku nacionalnu formulu predlažem staru i nekako već prilično zaboravljenu narodnu mudrost – U se, i u svoje kljuse! Priznajem da to možda nije previše atraktivna parola sa kojom se dobijaju izbori, ali sam siguran da je to doslovno jedina egzistencijalna i politička platforma sa kojom i na kojoj se – možda – još može spasiti država i ovaj sluđeni narod koji, rekao bih, i dalje nije u potpunosti svestan nesreće koja ga je zadesila i pogibelji koja mu neposredno preti.